Караванке су планински масив између Словеније и Аустрије. Дугачак 120 км, најдужи је европски масив. Заједно са Камнишко-Савињским Алпама чине природну границу између Корушке и Горењске. Припадају Јужним кречњачким Алпама и Источним Алпама.

Алпе, тачније Уршља гора и њен врх Плешивец су били овај пут циљ групи планинара.
Вођени старом планинарском мудрости, нема лошег времена, само лоша опрема, кренула је 17. септембра 2022. године весела дружина од 18 планинара пут Алпа. Иза леђа остависмо Приједор и кишу која је поклопила град и кренусмо лаганом вожњом према Хрватској и с надом да срећа прати храбре и да ће вријеме ипак бити на нашој страни. Већ на граници небо се разведри и киша оста иза нас, што нам даде нови елан да је одлука о путу била добра.
Без већих стајања, у угодном друштву уз смијех и причу, пређосмо границу са Хрватском и касније са Словенијом, што нас доведе до нашег првог циља. То је био, по старом обичају, тржни центар у ком су планинари могли да набаве нешто од опреме а млађи уз савјете старијих, да допуне своју. Овај пут је то био Цитy Центар у Цељу.
Након куповине и краћег одмора, кренусмо даље ка Словењ Градецу гђе нас је чекао један од наших домаћина, Бране са својим вјерним псом Пиком. На жалост, ту добисмо лошу вијест. Наиме, за вријеме нашег боравка требали смо присуствовати “Гасилској веселици” (Ватрогасној забави). Гасилска веселица је планирана у оквиру вишедневне прославе 150 година постојања Добровољног ватрогасног друштва из Словењ Градеца, али због веома лошег времена претходних дана организациони одбор је донио одлуку да је одгоди. Разочарани они, а и има који знамо како су веселе и занимљиве словенске веселице.
У Словењ Градцу је прије 150 година почео развој ватрогаства, који је изазван несрећом, веома великим пожаром у центру града, јер су зграде биле углавном дрвене, ватра се врло брзо ширила и причинила велику материјалну штету. Након овог пожара град је обновљен и уљепшан, а и изгорјела црква добила је нови изглед. Након тог времена окупили су се градски великодостојници: апотекар Коларич, свјећар Гунтхер и пивари Франц и Адолф Боувиера и 1867. године основали ватрогасну чету. Земаљска влада у Бечу одобрила је оснивање тек 1872. године, што је био службени почетак Ватрогасног дома Словењ Градец.
Направили смо малу паузу и кренули ка нашем циљу, планинарском дому на Наравских лединах (1072 м). Планинарски дом се налази на пропланку на западном боку Уршље Горе, уз цесту која води из Равенне у Корушкој и наставља према Крижану, Словењ Градцу и Уршљој Гори. Објекат је изградио рудник Межија у близини бившег рудника. Рудник је зграду уступио ПД Равне на Корошкем, које ју је претворило у планинарски дом и уз њу изградило анекс. Планинарски дом је отворен 24. маја 1964. године. 1978. године дом је адаптиран и проширен. У дому нас је дочекала весела домаћица Марина и разгалила нас срдачном добродошлицом уз неизбјежни боривинчек који нам опусти и душу и мозак и помогао да заборавимо разочарење око одгођене веселице. Вече смо провели у одмарању и општању, као и истраживању околине чије љепоте је тешко описати сликама, а камоли рјечима.
Ујутро послије доручка смо лагано кренули на планирани успон. Вријеме као бирано, ни превруће ни прехладно , таман за лагани успон на Плешивец. Успон без проблема, лагано без великог напора савладаше и најстарији и најмлађи. Идући преме врху сретали смо колеге планинаре Словенце, од којих су неки већ силазили са врха. Заједно с нама кренули су многи. Још једно смо се увјерили у лијепу традицију Словенаца, да своје викенде и слободно вријеме посвете природи и планинама. Томе наравно доприносе и уређене стазе, пажљиво обиљежене и приступачне за све узрасте.
Уршља гора или Плешивец сликовита је планина између Словењ Градеца и Чрне на Корошкој. С Уршље горе се пружа широк поглед. На истоку и југоистоку простиру се Мислињска, Шалешка и Сподња Савињска котлина, виде се Словењ Градец, Велење и Шоштањ, а иза Похорја Пашки Козјак, Гора Ољка и Посавско хрибовје; јужно су Смрековец, Голте, Добровље, Менина планина, а иза Белих Вода се види и дио Горње Савињске долине; од југозапада ка северозападу нижу се Радуха, Олшева, Савињска Алпа, Пећ и Свиншка планина; на сјеверу је Межишка долина с Равнима и Преваљима; у подножју Уршље горе видимо Иварчко језеро, Котље и Прешки Врх, десно брдовити Селовец, иза долине Стројна и Чрнешка гора, а иза Голице; на сјевероистоку се види дио долине Драве са Кошењаком изнад њега. Уз добру видљивост можемо виђети и Јулијце са Триглавом, Високе Туре и Панонску низију.
Долазак на врх и поглед који ‘’пуче‘’ пред нама однесе сав умор. Неописива љепота која вас окружују док се осјећате да стојите под небом, а поглед лети по оближњим врховима од којих су неки већ прекривени снијегом. На врху, или мало испод њега, налази се црква свете Уршуле, која је највиша црква у Словенији. На врху се налази не само црква, већ и угодан планинарски дом, испред којег се налази велики број клупа и столова.
Дом се налази одмах испод врха Уршље горе или Плешивца (1699 м) поред цркве св. Уршуле, саграђена 1602. године. На врху се налази зграда РТВ-а са торњем. Прву колибу саградило је 1912. Њемачко-аустријско планинско друштво; након Првог свјетског рата преузима мислињски огранак СПД-а. Колиба је изгорјела за вријеме НОБ-а 29.08.1942. Након ослобођења, спаљену колибу преузела је ПУ Преваље, која ју је обновила и отворила 22. августа 1948. године. Године 1980-1983. изграђено је велико, модерно проширење које је функционално повезано са темељито обновљеном старом испоставом; проширени и реновирани дом свечано је отворен 17. јуна 1984. године,
Заслужени одмор у дому , довољан за рестарт, шетњу по врху и уживање у љепотама предјела. Након одмора и освјежења кренусмо лагано назад ка подножју и нашој бази дому на Наравских лединах. Низастрану увијек лакше и брже него узастрану, па за час стигосмо у подножје.
У дому, домаћин Бране нас је почастио разноврсним домаћим сухомеснатим производима и поврћем из његове баште а весела домаћица Марина топлом супом, која окријепи и душу и тијело. Полако смо се спаковали и заједно са нашим домаћином и водичем Браном кренусмо према Словењ Градецу.
Тамо нас дочека и угости још један наш пријатељ, Драго који нам је показао овај прелијепи градић и испричао понешто о његовој историји и садашњости.
Словеначки Градец, немачки: Виндисцхгратз, је град у сјеверној Словенији. Средиште је Градске општине Словењ Градец. Дио је историјског региона Штајерске, а од 2005. године припада НУТС-3 статистичком региону Корушке. Налази се у Мислињској долини на источном крају планинског ланца Караванка, око 45 км (28 миља) западно од Марибора и 65 км (40 миља) сјевероисточно од Љубљане. Жупна црква у граду посвећена је Светој Елизабети Мађарској и припада мариборској римокатоличкој надбискупији. Први пут се спомиње у писаним документима из 1235. године. Уз њу се налази готичка капела посвећена Светом Духу са фрескама из средине 15. вијека. Археолошким ископавањем 1994. године откривени су остаци за коју се вјерује да је најстарија црква у Штајерској, која датира из периода Каролинга (друга половина 9. вијека). Умјетничка галерија Словењ Градец основана је 1957. године и налази се на првом спрату старе градске куће у центру града. Галерија је била домаћин међународних изложби ликовне умјетности под покровитељством Уједињених нација 1966., 1975., 1979., 1985. и 1991. Изложба “Умјетник и урбано окружење” из 1997. приказала је умјетничку активност у градовима Гласника мира из цијелог свијета.
Као и све што је лијепо има крај, тако се и наша авантура почела ближити крају. Тужни што напуштамо прелијепи крајолик, кренусмо кући. Уз опуштену атмосферу и дијељење утисака, и посебно одушевљење које је показала наша мала Теодора којој је ово био први поход, вожња брзо прође. Као и увијек свуда прођи, кући дођи.
Посебно се морамо захвалити нашем другару планинару Божи из Српца, који нам је био главни водич у Словенији гдје је провео свој радни вијек, заволио планину и остварио многа пријатељства. Завидном енергијом јер су године само број, давао је наду нама млађима да ћемо и ми у тим годинама бити тако активни.
До нове авантуре, ведро!

Текст: Татјана Зорић

Фотографије: Душко Вујичић и Татјана Зорић