Арарат, митска планина. Јерменима национални симбол и Мајка свијета. Важна планина и за друге хришћане, јевреје, али и муслимане јер се помиње у Старом завјету и Кур’ану као мјесто гђе је пристала Нојева барка након потопа. Курдима мјесто под којим је неколико пута покушано формирање њихове државе. Турској симбол надмоћи над једнима и другима. А нама планинарима атрактиван и изазован врх за успон.

Пут почиње летом из Сарајева и спавањем на клупама аеродрома Истанбул, док чекамо јутарњи лет за крајњи исток Турске, град Игдир. Први сусрет са улицама града, али и возачима јасно говори да смо значајно одмакли од Европе и да ту влада нека друга традиција. Готово сваки возач је украсио своје возило неком врстом вуненог прекривача који стоји на инструмент табли возила, а и остатак возила је окићен шареним и шљаштећим ситницама. Неки од њих имају и украсе на точковима, који значајно излазе из габарита возила и које подсјећају на Месалине двоколице из Бен Хура.

Али морамо да примјетимо да су сви врло љубазни и услужни. Упознајемо вођу нашег водичког тима у хотелу и врло брзо договарамо све детаље за тај, али и наредне дане. Арарат није могуће пењати без локалне агенције, због строгих правила и дозвола које издаја турска војска. До 2004. године успон није био ни дозвољен. Остатак дана користимо да обиђемо Игдир, купимо понеку ситницу и потрепштине за успон. Градске улице Игдира нису баш егземплар чистоће, а готово све грађевине изгледају некако полузавршено. У главној улици је доста чајџиница у којима сједе искључиво мушкарци. Обилазимо и одлично очувану Исак Пашину палату, која прича причу о прошлости. Вече завршавамо сјајном вечером у ресторану који носи име по планини на коју сутра идемо и има одличан поглед њу.

Јутром напуштамо хотел и у два возила крећемо према првом висинском кампу. Неколико нас је у возилу с главним водичем и наш пут је миран и не претјерано узбудљив. Остатак екипе је у комбију који вози Курд који вјерује да вози Пикес Пеак Интернатионал Хилл Цлимб трку. Не смета му ни то што се мотор прегријава, то ријешава подизањем хаубе. Углавном, сви сретно стижемо до првог висинског кампа на 3200 м. Обично је пракса да се тај први дан ради аклиматизацијски успон са 2200 м до кампа, али ми ћемо то компензовати изласком на висину од готово 4000 м. Након упознавања кампа и смјештаја у шаторима који су врло комфорни и имају праве кревете и душеке, спремамо се полазак на први аклиматизациони успон.

На жалост, врх планине је у облаку, тако да не видимо много. Уз пут нас засипа и мало снијега, тек да се подсјетимо на којој смо висини. Терен је прашњав и каменит и неугодан за ходање. На стази срећемо велики број планинара, од којих неки пењу, а други силазе. У овом дијелу године је најстабилније вријеме и многи га управо због тога бирају за успон. Сви добро подносе успон на 3800 м и након кратког задржавања идемо назад у камп, на заслужени ручак. Храна је разноврсна и обилна, али можде не баш по укусу свих, јер се углавном састоји од воћа и поврћа, а мањим дијелом од меса.

Након ручка и одмора у нашем кампу срећемо једног члана сарајевског тима који је већ на планини. Испоставља се да је то легендарни БХ планинар Мухамед Гафић. На жалост, због узимања неких лијекова, није могао наставити успон и чека свој тим у овом кампу. Заједно вечерамо и он нам прича своја многобројна искуства са највиших свјетских планинарских врхова.

Први ситни проблеми почињу у наредној ноћи, односно ујутро када се дијелу групе јављају стомачни проблеми. Да ли су наши стомаци само ненавикнути на храну или нисмо довољно прали руке, нисмо сигурни. Но, уз приручна медицинска средства брзо ријешавамо и тај проблем. Бар за сада.

И поред тих недаћа сви су спремни за други дан аклиматизације до другог висинског кампа на 4100 м. Дан успона је потпуно сунчан и овај пут имамо сјајан поглед према врховима Арарата. Мада, признајемо да је ипак угодније пењати у облаку, јер сунце на тој висини није благонаклоно. У другом кампу одмарамо готово сат времена и ту се срећемо са планинарима из ПК „Горштаци“ Сарајево, који су то јутро успјешно испењали врх. Готово у исто вријеме крећемо назад према првом кампу, ми на одмор, а они само на кратку паузу и затим повратак у долину.

Послије вечере се код једног члана групе опет јављају пробавни проблеми, овај пут у виду мучнине, а узрок је вјероватно сунчаница од цјелодневног излагању сунцу без заштите. Но, уз сан и одмор и тај проблем је ријешен до јутра.

Наредни дан је резервисан за коначни успон до другог висинског кампа, гђе овај пут остајемо. Ми носимо ранчеве са опремом за тај дан, а остатак пртљага за нама носе коњи. Сваки камп има свој тим који се брине за тај транспорт. Коњи и по неколико пута дневно иду од кампа до кампа, по врло тешком и незгодном терену.

У камп стижемо под снијегом, али прогноза каже да ће током поподнева престати и да бисмо требали имати добро вријеме за сутрашњи завршни успон. Услови у другом висинском кампу нису баш тако комфорни као они 1000 метара ниже, али планинари смо и лако се прилагођавамо. Рано одлазимо на починак, али на тој висини је врло тешко спавати, па већина само лежи и покушава да колико толико одмори. Само сретници ухвате неколико сати сна.

Будимо се или боље речено устајемо мало послије поноћи. Доручак је послужен у 01:00, а у 02:00 крећемо према врху. Испред нас је већ доста група које су кренуле раније. Два водича и девет чланова наше групе изузетно лаганим кораком полако напредује. На жалост, већ на почетку успона најмлађи члан наше групе почиње осјећати симптоме висинске болести. Правимо чешће паузе, али на висини од 4700 м, мало прије самог изласка сунца, због његове али и сигурности остатка екипе, одлучујемо да се врати у камп. За њега је то велико разочарање, али на планини се не може ништа на силу. Ако желимо да се вратимо, прихватамо поруке које нам она шаље. Један од водича се враћа са њим због сигурног повратка у камп.

Појављује се свјетлост, али и даље се налазимо у облаку и температура је око 10 подиока испод нуле. Терен полако прелази из стјеновитог у снијегом покривено тло. Изласком на висораван под врхом још једна чланица групе показује симптоме висинске болести, хипотермије и дехидрације. Њене проблеме ипак успијевамо санирати уз брзо утопљавање и хидратацију. Иако је било дилема да ли наставити успон, ипак доносимо одлуку да треба ићи даље и да је врх довољно близу и не постоји велики сигурносни ризик ако се успон настави.

Неко прије, а неко нешто касније, али сви излазимо на врх у времену од 07:00 до 07:15. Пет сати након поласка.

А на врху све стандарно. Ред честитки, ред позирања и фотографисања, ред крштења оних који су први пут на овој висини. Било је и рођенданских честитки и покушаја дувања свијећица на импровизованој мафин торти. Уживамо у погледима на Јереван, главни град Јерменије. На Ирак и на Накцхиван, азербејџанску енклаву подно планине. Уживамо о ономе зашто и идемо на планине. Да се очи напију љепоте која је доступна само ријеткима који дођу до врха. Углавном, сат времена врло брзо пролази и вријеме је за повратак.

Пажња на повратку мора бити много већа јер се већина несрећа на планини управо тада дешава. Уморни смо од успона, а терен је незгодан за силазак. Но, све пролази без већих проблема и сретно стижемо до другог висинског кампа. Одмор, паковање ствари и повратак у први камп. Послије толико напора и ходања, свима треба неколико сати сна и тако и радимо.

А пошто је једном члану екипе рођендан, а нисмо се прославили с тортом на врху, он нас части печеним јагњетом за вечеру. Послије много напора и лагане хране, уживамо у овој калоричној вечери и понеком пиву.

Ујутро напуштамо камп, поздрављајући се са водичима, носачима, куварима, захвални на третману који смо имали.

Дан користимо да обиђемо незаобилазну локацију Нојеве барке, како каже легенда. А то је уствари геолошки облик терена који подсјећа на контуре брода, без других доказа о томе. Но, људи воле легенде и радо вјерују у њих. Поред тога, обилазимо и језеро Балик, настало блокирањем долине лавом која се у давној прошлости ерупцијом Арарата спустила у долину. Језеро је једно од највиших у Турској и налази се на 2250 м.

За крај се поздрављамо се са овим дивним људима и прекрасним пређелима. Остаје нам још који дан да се одморимо на улицама Истанбула.

Текст: Д. Згодић

Фото: Н. Милошевић, М. Сарић, Т. Тимарац, М. Богдановић, Д. Згодић

Марко Сарић
секретар ПД “Клековача” Приједор