Као што је и било најављено, у недјељу 27.10.2024. године, у организацији ПД „Клековача“ (тачније, водича Марка Сарића) чланови, пријатељи и симпатизери друштва, уприличили су једнодневни излет у НП „Плитвичка језера“.
Национални парк Плитвичка језера најстарији је, основан 1949. године, и највећи национални парк Републике Хрватске, а од 1979. године, је уписан и на UNESCO-ов Попис свјетске баштине.
Парк заузима површину нешто мању од 300 км2 и највећим је дијелом прекривен шумом и травњацима, а оно што привлачи несмањену пажњу свих посјетилаца су водене површине (16 великих језера који се најчешће спомињу а има их укупно 90), које заузимају тек нешто мање од 1 % површине Парка.
Занимљиво је да је у Парку регистровано чак 1267 различитих биљних врста од чега чак 50 врста орхидеја.
Шуме и воде су станишта за бројан животињски свијет – од веома бројних инсеката, преко 320 врста лептира, ријетког црног даждевњака, двадесетак врста шишмиша, пастрмке, ријечних ракова, сивог сокола, до вука и смеђег медвједа – симбола Плитвица.
Било да се радило о „старим“ посјетиоцима или о оним који су први пут у Парку, једно је било исто: сви су били одушевљени оним што нам природа на овом мјесту дарује:
Стазом (мало захтјевнијом само у задњем дијелу када се, већ уморни, требамо са Доњих језера вратити на полазиште) обишли смо Горња и Доња језера, возили се туристичким возићем, а електромоторним бродићем највећим језером Козјак.
Дакле, закључак је неподијељен – увијек је премало времена да се довољно „наужива“ у овој љепоти, те да овај излет треба поновити – можда у вријеме вишег водостаја, моћнијих водопада, или у зимском периоду, када снијег прекрије и забијели околину, а лед окује језера.
Како је у поподневним часовима био најављен и „излет изненађења“, око 16 ч смо напустили национални парк, кренули назад према граничном прелазу, те у Личком Петровом Селу скренули према селу Жељава. Тада је већ и посљедњим било јасно да идемо на девастирани војни аеродром предратне југословенске авијације, највећим дијелом (осим узлетно-слијетних писта) укопан дубоко под планински масив Пљешевице.
Нашем водичу се придружио и г. Неџад Јахић и сам свједок посљедњих дана овог аеродрома, па је, након осунчаних Плитвица, било релаксирајуће у хладу подземља, слушати историју „из прве руке“: од тога колико се дуго градио овај строго чувани војни објекат, колика је вриједност те инвестиције, колика је била посада овог аеродрома, колико је нове и сопствене технологије уграђено, како је изгледао свакодневни живот дубоко под планином, све до тога како је завршио своју активну улогу.
Занимљиво је да је с нама био сапутник (наш Жарко Мудринић) и још један свједок краја овог аеродрома, који је запамтио експлозије налик на земљотрес као свједочанство пролазности свега, па и таквог, тајног, под земљом утврђеног аеродрома:
Многи су се на крају, с разлогом, двоумили у избору бољег дијела излета – Плитвице или Жељава.
Текст: Сташко Бајић
Фотографије: Радана Даљевић, Сузана Утјешиновић, Дајана Тубин, Мирослав Јоксимовић и Марко Сарић