Наслов овог чланка нема везе са његовим садржајем али ма са витком Панчићевом омориком и њеном љепотом. Наиме, ЈП „Шуме Републике Српске“ су вршиле подјелу садница Панчићеве оморике (лат. Пицеа оморика (Панчић) Пуркине) са циљем распрострањивања ово биљне врсте и са циљем очувања и заштите аутохтоних и ендемских врста кроз повећање шумског фонда и подизања свијести о важности шума и њиховој улози у екосистему.
Панчићеву оморику открио је 1875. године у селу Заовине на планини Тари а касније (1887.) и описао наш познати ботаничар Јосиф Панчић (1814-1888.). То је једнодомна, анемофилна врста (опрашивање помоћу вјетра) која подноси мраз и велику сушу, у култури је отпорна према дјеловању дима, прашине и гасова. Подмлађује се врло тешко. Размножава се претежно из сјемена које се налази у шишаркама а само појединачно вегетативно (положнице, затегнуте гране). Јавља се првенствено на стрмим, 55-65ᵒ нагиба, кречњачким обронцима (гдје образује специфичну заједницу Пицеетум оморикае Требугов) а ријетко је заступљена на серпентину и дијабазу. Висинска амплитуда оморикиних станишта се креће између 300 и 1600 м.
Кора јој је танка, црвеносмеђа и љушти се у облику већих неправилних плочица. Коријенов систем има жилу срчаницу којом продире дубоко у пукотине кречњачких стијена. Мушки цвјетови су свијетлоцрвени а женски црвенкастољубичасти, смјештени при самом врху крошње. Шишарке су љубичасте до љубичастосмеђе, дугачке 5-6 цм и око 1-2 цм у промјеру.
Ова врста је уско пирамидална, са правим и витким стаблом. Гране су јој танке, горње усмјерене лучно према горе, средње хоризонтално а доње опуштене са уздигнутим врховима. Стабло досеже висину од 30-40 м и око 50-60 цм у промјеру.
Ендемска је врста у западној и југозападној Србији и средњој Босни. Од средине априла 2025. године 30 нових садница смо посадили на локалитету око Бијелог камена и Котловаче на планини Козари. Надамо се да ће се саднице примити те да ће се генерације које долазе дивити овим раритетом ботанике.
Текст: Марко Сарић
Фотографије: Драшко Згодић и Марко Сарић
